ZAKON O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O UREĐIVANJU STATUSA DRŽAVLJANA DRUGIH DRŽAVA NASLEDNICA NEKADAŠNJE SFRJ U REPUBLICI SLOVENIJI (ZUSDDD-B)

Godine 2009., u vrijeme donošenja jedinog zakona, koji danas u Sloveniji poštuje poseban položaj izbrisanih – Zakon o regulaciji statusa državljanina drugih zemalja nekadašnje SFRJ u Republici Sloveniji (ZUSDDD) – su nevladine organizacije bile pozvane da daju svoje prijedloge za mjere, koje bi zakon trebao sadržati.

Prijedlozi nevladinih organizacija

Nevladine organizacije su upozorile da bi bilo najbolje rješenje da se svim izbrisanim automatski vrati status stalnog stanovnika, jer su svi bili pogođeni na isti način. Drugim riječima, pošto državni organi ni kod oduzimanja pravnog statusa nisu provjeravali individualne okolnosti svakog pojedinca, te okolnosti ne bi smjeli provjeravati ni kod vraćanja statusa.

U slučaju da to ne bi bilo moguće te bi država još uvijek inzistirala da mora zakon uključivati i uvjete, koje bi izbrisani trebali zadovoljiti, ti bi morali biti toliko široki, da bi dobivanje statusa omogućili svakom izbrisanom, koji bi to želio. Bilo kakvo sužavanje uvjeta bi naime moglo prouzrokovati isključenje nekih grupa izbrisanih, kojima bi potom bilo neomogućeno dobiti status.

Osim toga nevladine organizacije su upozoravale na činjenicu da bi provjeravanje ispunjenja uvjeta predugo trajalo te bi to produžavalo postupke za dobivanje statusa; da za dokazivanje nekih od uvjeta dokaza jednostavno nema pa se može dogoditi da bi jedini dokaz bio izjava stranke; da će u tom slučaju teret dokazivanja još uvijek nepravedno biti prebačen na leđa izbrisanih i da bi bilo dobro razmisliti i o obrnutom dokaznom teretu (u smislu neka država dokaže da izbrisana osoba ne ispunjava uvjete, a ne obrnuto). Isto tako nevladine organizacije su upozorile da za ponovno dobivanje statusa država ne bi smjela naplaćivati upravnu taksu.

Upozoravale su također da je širenje mogućnosti za uređenje statusa izbrisanih obavezno, ali da je to samo prvi korak k otklanjanju nanesenih nepravdi i da nakon toga moraju uslijedit koraci potrebni za integraciju i rehabilitaciju žrtava. Ti koraci su potrebni zato da se izbrisani, koji su bili dugo odsutni, imaju kamo vratiti, te da mogu započeti novi život u Sloveniji.

Da li su prijedlozi bili uzeti u obzir?

Navedeni prijedlozi su bili djelomično uzeti u obzir i to u dijelu, u kojem su se nevladine organizacije  zauzele za široke uvjete za dobivanje statusa, koji ne bi isključili nikakve grupa izbrisanih. Ali zbog dodavanja drugih uvjeta došlo je baš do tog problema, pogotovo zbog uvjeta da treba u slučaju odsutnosti iz Slovenije dokazati da se je izbrisana osoba htjela vratit u Sloveniju pet do deset godina nakon izlaska iz države. Za više informacija vidi otvorena pitanja.

Ostali prijedlozi nisu bili uzeti u obzir – za predaju molbe za stalni boravak po ZUSDD je ipak trebalo plaćati upravnu taksu u visini 95 evra. Dokazni teret je ostao isključivo na ramenima izbrisanih, koji su u postupku morali priložiti cijeli niz dokaza, koji su potvrđivali njihove navode (pisane dokumente, svjedoke, izjave, potvrde). Dobivanje svega toga je bilo vrlo komplikovano i skupo, između ostalog i zbog toga jer su morali tražiti potvrde iz drugih država naslednica nekadašnje Jugoslavije, što je posljedično iziskivalo i međunarodnu ovjeru te prevođenje dokumenata itd.

Zbog svega toga nije iznenađujuće da su postupci za stjecanje dozvole za stalni boravak trajali minimalno devet mjeseci, ako je izdana odluka bila pozitivna. U slučaju da je odluka bila negativna, postupak se zbog ulaganja žalbi na Ministarstvo unutarnjih poslova te uvažene sudske zaštite mogao produžiti i za nekoliko puta. Rok za predaju molbi na osnovu ZUSDDD-B je istekao 24. 7. 2013., ali brojni postupci još uvijek nisu zaključeni. Isticaj roka ujedno znači da izbrisani koji nisu pravovremeno saznali za tu zakonsku mogućnost ne mogu više urediti svoj status.

Epilog

Pogled unatrag na razdoblje prikupljanja prijedloga za zakonodavne mjere pokazuje da su slovenske vlasti nakon sedam godina konačno pokazale zadovoljivu mjeru političke volje te uzele u obzir odluke Ustavnog suda iz 1999. i 2003. godine, šta je svakako bio značajan korak naprijed u smislu poštovanja načela pravne države.

S druge strane valja naglasiti da su odluke Ustavnog suda bile izvršene na minimalistički način te da njihovo izvršenje ne možemo smatrati cjelokupnim otklanjanjem posljedica nepravdi uzrokovanih brisanjem. Ustavni sud se sa mnogim od tih nepravdi još nije ni počeo baviti ili o njima odlučivati. Na taj način područje uređivanja statusa izbrisanih ostaje neadekvatno pokriveno, s obzirom da izvršenje odluke Ustavnog suda iz 2003. godine nije donijelo pravno sredstvo  koje bi omogućilo povratak statusa svim onim izbrisanim stanovnicima, koji bi ga željeli ili trebali.

 

ZAKON O NADOKNADI ŠTETE OSOBAMA KOJE SU BILE IZBRISANE IZ REGISTRA STALNIH STANOVNIKA (ZPŠOIRSP)

Veliki senat Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kurić i drugi protiv Slovenije (tužba br. 26828/06) je u presudi od 26. 6. 2012. potvrdio da je Republika Slovenija kršila prava izbrisanih. Više informacija u presudi naći ćete ovde. S tom pilotskom presudom je sud državi Sloveniji naložio da u roku od godinu dana pripremi poseban mehanizam za priznavanje odštete njenim izbrisanim stanovnicima. Slovenija je propustila postavljen rok (23. 6. 2013.) – pre svega zbog višemesečne neaktivnosti, čiji su razlozi bili većinom politički. Ministarstvo unutrašnjih poslova je 22. 5. 2013. predstavilo predlog zakona o odštetama i poslalo ga na adrese nekoliko udruženja izbrisanih i nevladinih organizacija, pozivajući ih na savetodavni sastanak. Sastanku je prisustvovalo oko 20 predstavnika izbrisanih i nevladinih organizacija koji su ministarstvu izneli svoje primedbe. Ministarstvo je prisutnima obećalo da će im u roku od 14 dana poslati svoje odgovore na njihove primedbe. To obećanje nije bilo ispunjeno. Ministarstvo je kasnije u predlog zakona uključilo neke manje izmene, objavilo ih u javnosti i tek zatim pozvalo predstavnike civilnog društva na nov sastanak. Predstavnici izbrisanih su takvo postupanje ministarstva ocenili kao nespremnost na uključivanje njihovih predstavnika u proces pripreme zakona i zato su bojkotavali sastanak. Uprkos tome da zakon nikad nije bio usklađen sa predstavnicima izbrisanih, Vlada RS je usvojila zakon i poslala ga u parlament jula 2013.

Predlozi nevladinih organizacija

Uprkos isključivanju iz procesa pripreme i usvajanja zakona, predstavnici civilnog sruštva su u više navrata izneli svoje predloge, između ostalog su tadašnjem ministru unutrašnjih poslova, Gregoru Virantu, kao i poslanicima parlamenta, poslali dva pisma i izrazili spremnost na dijalog. Ponovo od strane vlasti nije usledio nikakav odziv na iznesene predloge.

Nevladine organizacije su predlagale da zakon obuhvati sve izbrisane – kako one koji su već uspeli da urede svoj status u Sloveniji, kao i one koji iz različitih razloga to nisu uspeli, u čijem slučaju bi određivanje visine odštete bilo zasnovano na drugačijim kriterijumima. Nevladine organizacije su takođe zahtevale da pravo na odšetetu dobiju i deca izbrisanih, s obzirom da im je status žrtve priznao još ZUSDDD-B time što im je omogućio uređivanje statusa u Sloveniji pod sličnim uslovima kao i samim izbrisanima. Zahtevale su takođe i da naslednici pokojnih izbrisanih  dobiju pravo na odštetu za materialnu štetu koja je naneta njihovim pokojnim članovima porodice – u skladu sa opštim pravilima naslednog prava po kojima se imovinsko-pravni zahtevi nasleđuju. Protivile su se arbitrarnom određivanju (preniske) paušalne novčane odštete za svaki mesec brisanja, kao i mešanju odštete za materijalnu i nematerijalnu štetu. Protivile su se takođe određivanju maksimalne moguće dosuđene odšetete u sudskom postupku (koja je je ograničena na ne više od trostruke vrednosti paušalne odštete). Protivile su se i isplaćivanju odšteta u ratama, kao što je predviđeno zakonom (od 1000 do 2000 evra u dve rate, od 2000 do 3000 evra u tri rate, od 3000 do 4000 evra u četiri rate, i nad 4000 evra u pet rata, pritom svaka rata se isplaćuje godinu dana nakon prethodne isplate).

Nevladine organizacije su takođe zahtevale da se u zakon uključe odredbe koje će odrediti uređivanje statusa izbrisanih, s obzirom da je rok za predaju molbi za dozvolu za stalni boravak na osnovu ZUSDDD-B istekao, čime su izbrisani izgubili pravno sredstvo za uređivanje statusa.

Da li su predlozi bili uzeti u obzir?

Predlozi nevladinih organizacija nisu bili uzeti u obzir i zakon je bio manje-više usvojen u obliku koje je pripremilo Ministarstvo unutrašnjih poslova. Više informacija o sadržaju Zakona o nadoknadi štetete (ZPŠOIRSP) naći ćete ovde.

Epilog

S usvajanjem ZPŠOIRSP, država je uspostavila odštetni mehanizam koje je od nje zahtevao Evropski sud za ljudska prava u presudi po predmetu Kurić i drugi protiv Slovenije. Međutim, način usvajanja zakona, kao i njegov sadržaj, pokazali su da je cilj celog zakonodavnog procesa bio naći minimalan nivo prava koji bi ispunio zahteve presude Evropskog suda za ljudska prava i zadovoljio Odbor ministara Saveta Evrope (organ koji nadzire implementaciju presuda Evropskog suda za ljudska prava) – cilj nije bio obezbediti celovito i pravedno ispravljanje nepravdi.

Zakon je počeo da se primenjuje 18. 6. 2014., a zahtevi će moći da se predaju do 18. 6. 2017. Dakle, na epilog još treba sačekati – posebno u vezi sa ostvarivanjem prava na odštetu u sudskim postupcima, s obzirom da sudska praksa još uvek nije uspostavljena, a postupak nije preciziran u zakonu, što je i bila jedna od kritika zakona.

Zbog opisanih nedostataka unutar ta dva zakona (ZUSDDD-B i ZPŠOIRSP), Društvo izbrisanih stanovnika Slovenije (DIPS) predalo je Ustavnom sudu inicijative za ocenu ustavnosti obeju zakona. Januara 2015. Ustavni sud je odbacio obe inicijative zbog pomanjkanja pravnog interesa, što znači da izbrisani mogu da se obrate Ustavnom sudu tek kada iscrpu sva pravna sredstva. Više informacija o odbacivanju inicijativa naći ćete ovde.