Do sada u Sloveniji još nijedna izbrisana osoba zbog brisanja tj. oduzimanja pravnog statusa odnosno njegovih posledica od države nije uspela da dobije odštetu.

Ipak je odštetu uspela da izbori šestorica izbrisanih koji su uložili tužbu na Evropskom sudu za ljudska prava. Taj sud je 26. juna 2012. godine svakom od njih priznao 20.000 eura odštete za nematerijalnu štetu, a tri meseca nakon te presude doneće odluku o odšteti za materijalnu štetu. Evropski sud za ljudska prava istovremeno je odredio da mora Slovenija u roku od godine dana uspostaviti mehanizam za isplatu odštete izbrisanima budući da je ustanovio da u sadašnjem pravnom sistemu u Sloveniji izbrisani zbog njegovih nedostataka ne mogu da ostvare pravo na odštetu.

Za ostvarivanje prava na odštetu, za izbrisane naime važe samo opšti propisi odštetnog prava i propisi o zastarevanju što znači da bi tužba morala biti podneta najkasnije u roku od tri godine od datuma kad je osoba saznala za štetu odnosno najkasnije u roku od pet godina od trenutka nastanka štete.

Početak zastarevanja sudovi tumače s obzirom na različite događaje, npr. od trenutka kad je osoba saznala da nema statusa. U većini slučajeva sudovi smatraju da bi osoba morala saznati za nastalu štetu najkasnije objavom prve odluke Ustavnog suda u Službenom glasniku, tj. 12.3.1999.

U to vreme velika većina izbrisanih osoba još nije imala sređen pravni status. Uz to je objava prve odluke Ustavnog suda iz 1999. godine u javnosti prošla prilično neprimećena. Tek posle druge odluke iz 2003. godine, rasprave u javnosti su postale intenzivne i tek tada su izbrisani postali svesni da im je država pravni status oduzela nezakonito. Večina odštetnih zahteva je baš zato uložena tek u tom periodu, međutim sudovi su odlučili da je tada za podnošenje zahteva već bilo prekasno pošto je rok zastarevanja istekao.

Sudovi su dakle smatrali da bi morali svi izbrisani pažljivo pratiti svoj pravni položaj odnosno da su informisani, da sami čitaju službene glasnike i čekaju adekvatnu odluku Ustavnog suda. Takva očekivanja bila su nerealna pošto su se izbrisani u svom bespravnom položaju borili pre svega za goli opstanak. Nerealno je bilo i očekivati da su se izbrisani u devedesetim godinama, kada je šteta najintenzivnije nastajala, uopšte i mogli ikako informisati o mogućnostima za podnošenje svojih zahteva za odštetu, jer je tada u pravnoj struci (sve do prve odluke Ustavnog suda 1999. godine) važilo da su vlasti postupale legalno.

Statistika zahteva za odštetu do maja 2012

(izvor: MUP)

Prema zvaničnim podacima do maja 2012. sud je odlučivao o 97 odštetnih (pred-parničnih) zahteva i 75 tužbenih (parničnih) zahteva za odštetu. 30 od tih 75 osoba je najpre podnelo odštetni zahtev, a ostalih 45 je podnelo direktno tužbu sudu.

Pravomoćno su završena 52 parnična postupka, od toga 35 presudom višeg suda (tužbeni zahtevi u potpunosti odbijeni), 8 presudom okružnog suda (ponosilac tužbe nije podneo žalbu), 8 odlukom (podnosilac je tužbu povukao odnosno umro je, a njegovi naslednici postupak nisu nastavili) i 1 sudskim poravnanjem, po kojem je podnosilac tužbu povukao.

Od 35 parničnih postupaka, koji su se završili presudom višeg suda, Vrhovnom sudu RS je podneto 17 postupaka revizije. Od toga je pet već završenih, naime odbijenih odnosno odbačenih.

36 izbrisanih osoba je zahtev za odštetu podnelo nakon uručene dopunske odluke 2009., 2010. i 2011. godine. Od tih 36 je 9 osoba nakon odbacivanja zahteva za odštetu podnelo tužbu.

15 izbrisanih osoba je nakon uručene dopunske odluke 2008., 2009., 2010. direktno podnelo tužbu sudu.

Dve izbrisane osobe su podnele ustavnu žalbu Ustavnom sudu RS. Obe je Ustavni sud RS već rešio odlukom o odbacivanju.

Pravomoćno su završena i dva postopka na Evropskom sudu za ljudska prava (između ostalog Kurić i drugi protiv Slovenije).

Potreba za usvajanjem zakona o ispravljanju nepravde

Izbrisane osobe, zbog oduzimanja pravnog statusa i posledica tog dejstva, na slovenačkim sudovima ne mogu dobiti odštetu. Da bi to uopšte bilo moguće potrebno je najpre usvajanje posebnog zakona o ispravljanju nepravde koji bi morao urediti i  pitanje naknade štete (vidi otvorena pitanja). To je potvrdio i Europski sud u presudi od 26. 6. 1012.